Kao što se da primetiti, ne piskaram često po blogu. Zašto, ne znam. Jedno je sigurno, ovo bi trebalo pročitati.
Dan kao i svaki dan, ništa posebno, ali meni je bio izuzetno drag. Putovao sam kući. Prvi put nakon više od tri meseca. Kartu sam kupio na vreme, na autobuskoj sam bio na vreme, bus je stigao na vreme, bus je krenuo na vreme.
Kada smo napuštali glavni grad prošao je kondukter i svima iscepkao karte, a lik koji je sedeo pored mene nije mogao nikako da spusti ono za noge, što se nalazi ispod sedišta pred vama. Pokušava on, pokušava kondukter al nikako da pokrenu i odustanu, obojca. Pogledam čoveka koji je sedeo pored mene, izvadim kutijicu sa Fisherman Friend bombonama i ponudim ga uz komentar: "Loša sreća", i zajedno se nasmejemo.
Put je bio ok, nije ni čudo, autoput je to, nema boljeg u Srbiji. Zapazio sam table koje pokazuju odvajanje s autoputa u pravcu Smedereva, a kasnije i Smederevske palanke i nisam propustio priliku da se javim mojoj dragoj frendici. ;)
Kao i obično, sa sobom imam jedan primerak Alana Forda i pregršt muzike koja mi se u datim momentima sluša. Ređale su se pesme. Ah, kako su samo dobre. Ima nas - Goblini, zatim kasinije još puno numera ove grupe, poput Cipjonika, Elesdi se vraća kući, Daleki put... zatim bilo je puno Block Outa, pa nastavak preko Stranglersovih Northwinds i Allways the Sun, uvek dobrog Joy Divisiona, i raznih raznih drugih stvari iz sličnih sfera. Nezaobilazni Grateful Dead - Casey Jones, Free bird od Lynyrda, puno irske muzike, uglavnom Poguesa i Orthodoxa i mnoge druge. Naravno, i masa Pink Floyda je punila moje uši. Na slovo L, sećam se da sam pustio Light my fire, naravno od Doorsa, što možda i nisam trebao.Slovo M, pesma Magic Fingers od Franka Zappe. Presudna. Dok mi je snažno gruvalo u ušima, dalo se primetiti da su ljudi nekako u autobusu uznemireni. Autobus staje, oseća se neka paljevina. Pi, rekoh, nije valjda guma. Pa na Čistobrodici smo, gde u ovoj nedođiji tako nešto da me strefi. Polako krenuo ja napolje, vidim biće pauze. Izađem na prednja vrata, bacim pogled prema zadnjem delu autobusa, a plamen šiba iz dela gde je smešten motor. Brzo skoknem unutra, zgrabim jaknu i ranac, istrčim napolje krenem ka plamenu i dimu da uzmem stvari, al vidim da ih nema. Odmaknem se i kada sam krenuo da se udaljavam, uvideo sam svoju zelenu torbu kako stoji na putu, jer ju je neko izvadio umesto mene. Pođem gore prema gomili ljudi i na 100, 150 m od busa svi stojimo i gledamo. Autobus gori li gori. Dim šiklja, plamen kulja, čekam samo da eksplodira nešto kao u filmu. Stajali smo tako jedno 15ak min gledali kako od autobusa u kome smo bili ostaje samo gvozdena kontura. Dođoše i vatrogasci tada, policija je preprečila put, ambulantna kola su bila tu za svaki slučaj...
Eto, stajali smo tako svi, nas 35/40 putnika, i gledali prema busu. Bilo je prohladno, doduše, ne tako strašno kao što ume na toj planinčini da bude, a srećom, kiša je samo prskala... Dok smo čekali drugi, upoznao sam se sa likom koji je sedeo pored mene. Fino se ispričasmo, gledajući da izgubimo vreme nekako. Ispostavilo se da on nije bio u rodnom gradu oko 15 godina, a eto šta mu se desi, tj svima nama.
Da ne dužim više, kako tako stigosmo svi čitavi i zdravi, što je na kraju i bitno. Jes da se odužila vožnja, ali prošli smo kroz neverovatno iskustvo gledajući smrt u oči. Ovako nekako smo je gledali: O.O
U prilogu koji ću postaviti se nalaze linkovi s slikama autobusa u plamenu. Moj telefon ne slika nešto posebno, niti sam neku sliku menjao i dorađivao u fotošopu, ali su slike 100% autentične.
Prilog:
Slika 1
Slika 2
Slika 3
Slika 4
Video 1
Famozna karta
Light my fire :D
p.s. Izgoreo mi je Alan Ford, nisam stigao da ga izbavim, al dobro, već sam ga bio pročitao, a kupio sam i drugi za kolekciju... :D
